Ф Л А Ш А Н Е М А Д Н О
Постоји
ли флаша без дна? Не постоји.
Постоје
флашe са одломљеним дном. А у том дну је накупљен сав јад, беда и очај оних
који су гурнути на то дно. Гурнути од кога? Па од одних који су били себични,
несвесни и несавесни.
На том
дну су сузе оних малих уплашених очију чији су родитељи више пута мазили флашу
него косицу своје деце, сузе забринутих мајки, очева, супруга, сестара и свих
оних до којима је било стало.
Нећу
причати личну причу, причаћу о људима чије су судбине, слике живота које
углавном сви понекад гледамо. Шта то нагони човека да наноси бол својим
најближим.
Испричаћу
једну причу.
Пре
тридесет година кренем ја са братом и супругом на гробље где је почивао мој
покојни отац, да по обичају запалим свећу и однесем цвеће. То је била прва
посета мог супруга нашем породичном гробљу. Мало смо стајали и причали кад мој
супруг оде да обиђе и остале гробове, да
види. Кад све обиђе и врати се, он зачуђен рече мом брату: «Код вас свет веома
млад умире», на шта му брат одговори да част изузецима углавном леже ту због
ракије. Била је заправо то истина. Познавала сам скоро све породице из тог
гробља, јер смо у истом окружењу. Размишљала сам како би могао изгледати живот
мојих другова и другарица да је било другачије. Како би било да се дно флаше
није одломило и у њега стрпала сва немаштина оних који су остали.
Да ли би
младе удовице морале стално да се правдају зато што су удовице, да ли би њихова
деца имала све што детињство чини срећним, уместо да иду изгладнела , слабо
обучена и тужна.
Сетила
сам се мог друга Марка. Одем до његовог гроба и запалим му свећу. Крст пао,
слова се још познају, трва обрасла. Ту су и његови најближи. Сетила сам се
његовог живота.
Марко је
из породице где су оба родитеља пила. Њихова флаша је била без дна. Кроз њу је
текао отров и Маркове сузе.
Марко је
само четири године некако ишао у школу . Био је мојих година. Једног летњег
распуста, коју годину касније, Марко стално пролази путем поред наше куће и ја
мислим иде до оближње продавнице. Али кад год се врати, Марко не носи ништа у
руци.
Кад год
га уочи моја мајка она зове да седне под дуд да се одмори у хладовини.
Он се
нећка па ипак седне. У то моја мајка носи пасуљ или што друго и тера Марка да
једе. Њему непријатно, мало поједе устане и оде.
После
тако неколико за мене непријатних сцена ја упитах мајку: «Па добро, што си
навалила, к о да је из глади изашао, што га доводиш у непријатну ситуацију». Ти
ништа незнаш, рече ми мати. Марко је тешко болестан, иде стално код лекара, а
ја знам да је гладан.
А како ти
знаш, упитах, ниси ти у њиховој кући па да вириш у њихов лонац. Не морам да
вирим, али његови су скоро непрекидно пијани. За ракију мора бити, за остало
шта остане.
Мало шта остане. Овде смо готово сви сиромашни и без тога се тешко живи. Знају
његове прве комшије како му је, рече ми мати. А ти други пут немој зурити у
њега па му смањи непријатност.
Марко је
те јесени умро.
Док је
свећа догоревала кроз главу ми је прошла слика његовог кратког живота.
Сад кад
одем на гробље има лепо подигнутих споменика, подигнутих од оне исте напаћене
деце која су успела изаћи из пакла, отишли негде у бели свет, снашли се. Они су
свој дуг одужили. Прошла сам поред гроба мог друга Марка. Он наравно нема свој
камен на гробу, нема ни слова на крсту, не виде се. Земља се скоро поравнала.
Ту су поред њега и његови најближи. За неку годину људи ће прелазити преко њих
не знајући да доле леже напаћене душе. Марко у гробу лежи са својим невидљивим
каменом кога је носио и за живота око врата, само ми то нисмо знали. Он је
знао. Зато је увек и био тужан и потиштен. Било му тешко, а ћутао је.
Мој друг
Марко никад неће добити надгробни споменик. Нема му ко подићи. Он и сви његови,
остали су на дну разбијене флаше без
дна.
Колико
патње, колико, колико суза треба да стане на дно флаше док онај који који ју је
разбио и сам не падне у њега.
А
неминовно ће једног дана пасти.
Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog
tekst na konkursu RTB-a Flaša nema dno
http://rtb.rs/konkursi/
http://rtb.rs/konkursi/
