КИША

Освану лијеп јунски дан. Милан и Анђелка попише са старим  родитељима јутарњу кафу и изађоше у двориште. Буље, свако за себе. Шта да се ради. Тек што су стигли из ратом захваћених подручја, још неослобођени панике стиже их друга паника. Беспарица. Рат нису очекивали па се нису за њега ни спремали. Дошли без ичега. Без посла, аута, пара и свега што су стекли за више од петнаест година заједничког живота. Радосни што су сви живи. И они и дјеца.

А шта ћемо сад-рече Милан.

Па ништа, одговори Анђелка, нешто ћемо већ радити, важно је да смо живи и здрави.

Милан погледа у небеса као да тражи одговор шта ће радити и паде му  наум мисао.

Видиш, рече, колико су вишње родиле, шта мислиш да данас беремо па сутра да идемо на Футог у Нови Сад да их продамо.

Анђелка прогунђа. Годинама је куповала на пијаци, никад није продавала, није јој по вољи.

Само ти бери и ништа не брини, каже Милан, пробаћемо па ако не успијемо правићемо вишњевачу.

Анђелка се попе на дрво, поче брати дозреле вишње и мисли јој одлуташе.

Могла сам проћи боље да нисам имала ово парче земље које још и није моје, могла сам, мисли Анђелка као и сви бескућници кренути у треће земље, на друге континенте. Сад изигравам мајмуна сксчући са гране на грану.  Бар знам да ни њему није било лако.

Сутрадан раном зором узе Милан од рођака неко старо ауто у једва возном стању, натовари вишње, изврши притисак на Анђелку да и она крене и пођоше правац за Нови Сад. На футошку пијацу.

Ништа није указивало на лош дан и они стигоше. На улазу у пијацу пита прекупац: приатељу пошто су ти  вишње, а Милан каже: незнам док не видим како се крећу цијене.

Упаркираше се и чекају у ауту да сване.

Гладни су, ал' веле брзо ће продати па иду кући, а успут ће нешто купити.

Поче по нека кап кише.

Стаће то брзо, каже Милан.

Анђелка ћути. Невољна.

Киша поче падати све јаче и јаче. Пролом облака. Вода куља на све стране. Нису ни излазили из возила, нити се ко кретао. Ко ће се кретати кад је пролом облака.

-2-

Сви чекају да прође.

Али јок.

Киша не престаје, ни за пола сата, ни за сат, ни за два сата, ни до подне.

Прошло подне, камиони негдjе одлазе, пијаца скоро празна.

Милан нервозан, каже: још мало па ћемо и ми.

Прођоше још два сата, киша не престаје.

Ми смо баксузи,  каже Анђелка. Први пут у животу кренемо да нешто продамо, а киша неће да стане.

Ти си баксуз, каже Милан. Од самог почетка имаш нешто против.

Имам, каже Анђелка, али киша не пада из тог разлога.

Кренуше назад кући.

Гладни, жедни, уморни, посвађани.

Кад стигоше скоро у мрак, киша мало умањи. Милан истресе вишње у кацу. Анђелка оде прво да скува кафу. Укључи телевизор, кад оно вијести. У задњих сто године није пала већа количина кише по квадратном метру у Новом Саду.

Анђелка се забезекну.

Да ли је могуће? Па  у задњих сто година шта се све издешавало.

Уђе Милан љут и уморан.

Знаш ли ти Милане колико је сто година?

Питаш глупости.

Знаш ли ти колико је то дана, опет ће Анђелка.

Шта те спопало, гладан сам, хоћу да једем па да легнем.

Милан вечера, спреми се и оде на спавање.

Анђелка пере судове и непрестано мисли о оних сто година. Шта је све било за последњих сто година за којих никад није падало толико кише као данас кад она први пут иде на пијацу да нешто прода.

Анђелка у себи пребраја: била су два свjетска рата, била је Октобарска револуција, били су балкански ратови, створена је заједничка држава на Балкану, растурена заједничка држава, био је либерални капитализам, комунизам, несврстани. Пропале су двије империје. И све је то било у задњих сто година, само није било толико падавина у Новом Саду. А било је данас.

А мени данас није трeбала киша.